Pripremio: Tadija Vasiljević
Dok su na posteru, desktopu ili naslovnici sve stvari, mesta i osobe nije teško idealizovati. Da li je bolje ne dirati stvari o kojim sanjate misleći da nemaju mane ili ih ipak treba probati i otkloniti svaku sumnju?
Posle godina mirovanja na mom desktopu, bezbroj sati provedenih gledajući razne dokumentarce i jednog neuspelog pokušaja posete, čudnim spletom okolnosti sam se opet našao u prilici da posetim freeride Meku – La Grave. Prošli put je sve bilo isplanirano i unapred lepo organizovano – put u Les Deux Alpes, grupa sa vodičem, savršen dan nakon padavina, pa se prelazak preko glečera izjalovio zbog vetra na vrhu. Ovog puta sve do dana polaska nisam ni znao da ću krenuti put Francuskih Alpa.
I tako, posle jednodnevne vožnje stižemo na odredište.Na putovanju se sve odvija po planu, peglaju se kilometri staza, vode se rasprave o tome koji deo skijališta skijati pre, a koji posle podne, ko na koliko stepeni oštri kantne i koliko Vuja ima kompleta odeće za stazu. Sve u svemu, uobičajeno skijanje. Ja malo – malo pa bacam pogled na glečer i bezuspešno pokušavam da nađem avanturistu spremnog da se sa mnom uputi u nepoznato. Ovog puta nam vodič neće trebati, poprilično sam siguran u teoretsko znanje stečeno satima gledanja video materijala snimljenog u La Grave-u. Na izletu u AdH nalazim saborca zainteresovanog za spust niz čuveni la Meije glečer. Dogovaramo polazak sa sledeći dan u 9:00. Vremenska prognoza kaže da će biti tiho i bez oblaka, padavina nije bilo u prethodnih deset dana, sneg je stabilan – izgleda da su se sve kockice konačno sklopile.
Eto nas, po dogovoru, u 9:00, čekajući žičmena da upali žicu iza apartmana. zaključujemo da je najbolje da se sa platoa Cretes na 2100m dalje izvučemo tramvajem pa dalje glaciers isklopivim osmosedom i vozom do vrha glečera. Stižemo na plato, stajemo u red za tramvaj i tu provodimo narednih deset minuta. Radnici rekoše nešto a onda je red počeo da se razilazi. Izgleda da nemamo sreće. Otvaraj mapu i traži alternativni put. Trajalo je malo duže ali ipak smo se našli na početnoj stanici podzemnog voza koji izvlači na 3400m. Ukrcavamo se i čekamo da voz krene. U sebi psujem Francuze što čekaju da se voz napuni. Osećam se kao da sam u gradskom autobusu u poslepodnevnoj špici. Nakon nekog vremena u voz ulazi radnica skijališta i otvara haubu. Izgleda da ponovo nešto nije u redu. Posle petnaest minuta otvaraju se vrata, radnica nešto reče i svi krenuše napolje. Ništa, ponovo se traži alternativni put do vrha. Posle jednog lifta i tri sidra konačno smo se našli na 3600 metara. Već smo pomalo nervozni, skoro sat ipo se izvlačimo raznim žicama. Na vrhu brda saznajemo da ski pass iz l2a ne važi za drugu stranu brda i da ćemo morati da doplatimo skipass za la grave. Dej vont mani (misleći na “skijalište” La grave), kako nam reče radnik sa vrha glečera. Nema veze, daj pet karata i nastavljamo put držeći se za zadnji kraj ratraka koji nas izvlači na sam vrh Girose glečera na 3650 metara.
Od jutros smo se vozili sa četiri sedežnice, jednim liftom, tri sidra i ratrakom. Pomalo smo i zaboravili zašto smo krenuli uzbrdo sve dok se ispred nas nije otvorio ogroman prostor oko tanjira na vrhu. Za one malo manje upućene, skijaška infrastruktura La Grave-a se sastoji od dve vezane gondole(jedna iz samog mesta 1400-2400 sa međustanicom na 1800 i druga 2400-3200) i jednog tanjira koji izvlači skoro do vrha glečera na 3600. Tabaju se samo dve staze oko tanjira, ostatak terena je neobeležen i neobezbeđen.
Veći deo staze kod tanjira prolazimo u spustu kako bismo prebacili ravan deo koji vodi do vrha gondole. Znam da možemo da presečemo glečer na naše levo i da izbegnemo veslanje ali to znači da bismo se u slučaju greške našli na nekoj od ozloglašenih ruta koje se spuštaju na put. Ništa ne spominjem Daretu, znam da je njemu rizik drugo ime. Posle kraćeg veslanja nalazimo se na vrhu gondole i provlačimo se ispod kanapa pored znaka koji kaže da to činimo na sopstvenu odgovornost. Za prvi spust biramo rutu Vallons de la Meije, strmiju od dve klasične rute, ali sa manjom šansom za gubljenje. Ispred nas se otvara ogromna poljana, sneg je izgažen ali se hupseri još uvek nisu stvorili. Prijatno je za vožnju, ali smo još uvek preplašeni svim upozorenjima i ne da nam se da se malo dodamo gas. Realno posmatrano, teren je najsličniji crvenoj stazi. Na kraju poljane stajemo da se saberemo i da odlučimo kuda dalje. Ni jednog skijaša nema na vidiku. Tišina je. Biramo prolaz između dve stene(preširoko je da bi se moglo nazvati kuloarom), oprezno zaobilazimo hupsere i izlazimo na još jednu poljanu, možda i prostraniju od one prve. Puštam skiju i prelećem poljanu u dugačkim zavojima, Freeride!! Ovo su oni trenuci zbog kojih zavolite skijanje. Zaustavljam se na kraju poljane da sačekam comrade-a Dareta. Osećam da mi je na licu veliki osmeh.
Nemamo vremena za gubljenje, presecamo sledeću padinu u smeru u kom bi trebalo da bude početak druge gondole. Pogodili smo iz prve i za tren se našli na početnoj stanici čekajući sledeću grupaciju kabina. Ukrcavamo se, gondola ubrzava i kreće se prema vrhu. Sa leve strane puca pogled na moćne Rateau i Meije glečere dok bi sa desne trebalo da se vidi ruta koju smo planirali za sledeći spust. Pokušavam da zapamtim putanju kojom bismo trebali da se krećemo kad najednom kabine naglo usporavaju. Valjda je sve u redu, ipak gondola još nije ušla ni u petu deceniju službe. Posle nekog vremena ponovo ubrzavamo, i uz još jednu sličnu pauzu stižemo na vrh. Kasnije smo utvrdili da gondola nije isklopiva i da se cela skoro zaustavlja svaki put kada skijaši treba da se ukrcaju ili da napuste kabine. Za ukupno šest grupacija po pet kabina, gondola se, logično, zaustavlja dva puta po usponu. Uživamo u prizoru i odmaramo noge za sledeću rundu.
Vreme je za drugi spust! Gledano sa vrha, skrećemo sa leve strane grebena i krećemo niz rutu Vallons de Chancel. Ovog puta “gađamo” spust do sela kroz šumu ili spust do međustanice prve gondole u slučaju nedostatka snega. Sve teče po planu, spuštamo se, nailazimo čak i na ostale skijaše, planina u ovom trenutku izgleda baš pitomo. Posle nekog vremena stižemo iznad jezera Puyvachier. Sa desne strane primećujemo grupu sa vodičem kako ulazi u jedan od tri kuloara iznad jezera. Odlučujemo da ih pratimo. Dosta avanturista(kao što smo mi) koji žele da uštede tih 60-ak evra po danu se odlučuju da sa distance prate organizovane grupe sa vodičem. Ako i vi planirate ovo, prvo se pobrinite da grupa zajedno sa vodičem nema karabinjere i užad oko struka. Verujte mi na reč, ne želite da naiđete na kuloar sa tehničkim ulazom bez potrebne opreme. Padina je poprilično strma, a sneg prolećni, ali nekako mekan i lagan za vožnju. Dolazimo na relativno uzak ulazak kuloara, otklizavamo unutra i nastavljamo vožnju bez većih problema.
Ubrzo ulazimo u šumu gde susrećemo još nekoliko grupa skijaša. Celim putem kroz šumu se borimo sa hupserima veličine omanjeg auta. Najednom prolazimo ispod žice i ukazuje nam se međustanica na 1800 mnv. Već smo umorni od borbe sa hupserima, a i snega je sve manje i manje, tako da nije bilo potrebe da razmatramo opciju spusta do sela.
Ukrcavamo se na gondolu i krećemo put vrha na zasluženu pauzu. Presedamo na gornju gondolu. Ne gledam na sat, ali čini mi se da vožnja traje duže od pola sata. Polako počinjem da razaznajem dve grupe najčešćih posetilaca ove planine(kažem planine jer ovo i nije skijalište, ovo je planina sa jednom gondolom na njoj). Prva grupa su ozbiljni rajderi obučeni od glave do pete u šarena odela, opremljeni svom mogućom planinarskom i protivlavinskom opremom, a druga su ljudi zarobljeni negde u 80-im godinama prošlog veka – matorci u one-piece kompletima i sa ski opremom iz prošlog veka. Svima je zajedničko to što im na skipassu piše Forfait Saison.
Posle kraće pauze i sunčanja na 3200 mnv vraćamo se na “posao”. Još jednom se rutinski spuštamo desnom stranom grebena do početka druge gondole na 2400 i razmatramo opciju da se uspenjemo do vrha tanjira i spustimo se niz gornji deo Girose glečera. Dare je zagrejan i spreman za rizik, dok ja razmišljam da li je moguće nakon spusta niz glečer prebaciti se preko grebena i doći na početnu stanicu gornje gondole. Još jedan spust na međustanicu prve gondole bi definitivno značio da ćemo se do apartmana umesto skija vraćati taksijem. Zaključujem da je rizik prevelik i pokušavam Dareta da odgovorim od ove ideje. Pitam se da li je moguće da sam ja glas razuma?! Nailazimo na kompromis i dogovaramo se da krenemo sa 3200 mnv rutom Chancel i da se prebacimo preko grebena na Vallons de la Meije. Ovo je bez planinarske opreme moguće samo na jednom mestu, tako da skijam blizu stene i pogledom tražim to mesto. Pogodak!
Prebacujemo se na drugu stranu i bezbrižno stižemo do početne stanice drugog dela gondole. Sa vrha gondole nas do tanjira vuče bagi sa gusenicama. Izvlačimo se tanjirom i poslednjih pedesetak metara nadmorske visine do vrha glečera savladavamo peške. Čini mi se da teži uspon u životu nisam imao. Spuštamo se do vrha l2a glečera i već vidimo više ljudi nego što smo sreli za ceo dan na planini iznad La Grave-a. Tišinu smo definitivno ostavili iza nas.
Nakon ovog izleta sam shvatio zašto je baš ovo mesto centar sveta za sve freeridere. La grave nije samo još jedno skijalište, La grave je svet za sebe. Ovde ne važe Fis-ova ili bilo koja druga pravila, ovde važe samo ona pravila koja planina propiše. Izbora nema – ova pravila morate poštovati. Za uzvrat dobijate čitavu planinu, čitav mali svet samo za sebe. Znak na vrhu kaže da ulazite u neobezbeđenu i neobeleženu oblast, ali je planina uvek tu da vam kaže kuda da idete, gde da usporite i kada da stanete. Vaše je samo da osluškujete i da držite oči širom otvorene. Samo oprezno, ovo niko osim vas ne može da uradi!
Mi, izletnici, možemo samo da budemo zahvalni što smo dobili priliku da provirimo preko brda i otkrijemo delić prostranstva i način života koji ova planina nesebično nudi. Da li je osećaj bolji posle otkrivanja nesavršenosti mesta iz snova sa desktopa? Ooo da.
La Grave, i’ll be back!