Autor: Maja
Zamislite dan koji počinje tako što ustaješ u 6h ujutro, ideš na posao, presvučeš se, sedaš u kombi koji te vozi do Bg, sedaš u autobus koji te vozi narednih 26 sati do odredišta – takav je za mene bio petak, dan koga se svi koji smo bili u Tignes-u sećamo kako početka lepe avanture.
Na parkingu ispred Sava centra dočekala me je grupica nasmejanih poznatih lica, brzo smo se smestili u autobus i krenuli,(vođa puta Nemanjus je vrlo rano pokazao svoj autoritet), kako smo se udaljavali od parkinga dva para očiju nas je tužno pratilo – čika Krejzi, koji nas je kasnije redovno izveštavao o vremenskoj prognozi, koja se većinom pokazala kako veoma tačna i stariji Panta, koji povredivši nogu nije mogao ovog puta da ide s nama.
Put za Francusku prošao je vrlo dobro, da nam ne bi bilo dosadno u busu pobrinuli su se vođa puta, Top i moja malenkost, te smo organizovali, malu igru pitanja – odgovori, koja se završila deljenjem manjih i glavne nagrade – Neši- crni windstoper, da bi usledila pomama za sad već poznatim „droganovačama“ u tri ukusa. Najviše komešanja i smeha izazvalo je jedno od nagradnih pitanja: „Kako se zove životinjica koju je Ogi prošle godine nehotice ubio a koja je inače simbol mnogih skijališta u Francuskoj?“ (vidiš Ogi mnogi su znali odgovor ). Posle kupovine u Albertvill-u stigli smo u apartmane, bili prijatno iznenađeni smeštajem i za veoma kratko vreme se i smestili.
Prvi, pa sve do poslednjeg dana skijanja protekli su u sveopštem druženju, mislim da sam sve vreme na stazi bila u proseku sa 10-tak ljudi, koji su se naizmenično snimali kamerom, „karvali“ i usavršavali stilove. Staze su stvarno lepo popeglane, ali su mlađani Aca i još neki adrenalinski ovisnici vozili van piste, te se čika Mirko često čudio zašto onda nisu otišli na Kopaonik gde bi svuda imali takvo skijanje. Osim prvog dana kada je bila magla, svi ostali dani su protekli većinom sunčano, oduševili smo se vozom koji nas je dizao sa 2000m na 3456 m visine pri brzini od oko 80km/h, žice su super, povezano je oko 350km staza, Tignes je stvarno pravi raj za one koji vole da skijaju van piste. Neki su preferirali Val d’Isère, neki Tignes, ali za mene ništa lepši osećaj nego kad se rano ujutro spustiš po stazi na kojoj još skoro niko nije prošao, širokoj nekad 100, 150 m i praviš one duge zamahe…
Većina razgovora na stazi se vodila oko toga da li su bolja francuska ili austrijska skijališta, Splića je navijao za Austriju, Nemanja za Francusku, Top je malo raspaljivao vatru, kad vidi da se smirila i naravno uživao u tome Rasprava se još nije završila, a i nema nikakvog zaključka, te slobodno mogu da očekujem i da se nastavi na sledećem skijanju (blago njima oni uvek imaju o čemu da pričaju).
Noći su bile takve da smo umorni od skijanja, što bi rekao Ogi mogli samo da „podignemo ček od penzije“, ali je noćna monotonija bila ispresecana jednim odlaskom u spa centar, i jednim masovnim odlaskom na kuglanje, gde je Kljaja došao do izražaja sve nas pobedivši u kuglanju, dobro, imao je žensku publiku, citiram: „Sve devojke koje skijaju su uglavnom zauzete“ i „Ovog puta je više devojaka krenulo s nama na skijanje, čak tri!“. Sve to i ne bi bilo tako neobično, da se, dok smo se vraćali u apartmane, Top nije zaglavio u liftu sa nepoznatim i oskudno obučenim strankinjama, i ne znam nekako mi se činilo da je bio blažen narednih dana.
Da sumiram:
Ovo skijanje je mnogima pomoglo da usavrše svoje skijaške sposobnosti, naravno onima koji su bili otvoreni za to.
Ovo skijanje nije razgonetnulo pitanje da li su bolja francuska ili austrijska skijališta.
Sve u svemu .. mala reč lepa nedelja kao i sva dešavanja koja su je pratila, drago mi je da sam bila deo istih.
Sve pohvale za organizaciju i nadasve pozitivnu energiju svih.
Do novog viđenja, sve vas pozdravljam
M.
Galeriju fotografija možete pogledati ovde.